Последице патњи које је ромска популација доживела у току другог светског рата, пре њега, али и након, до данашњих дана, настављају се континуирано, у нешто блажој форми. Борба да се покаже одважност и преседан ромске популације и индицира да су Роми део друштва, подједнако се коси са концептом стереотипа који постоји чак и у модерној ери, ери технолошке еволуције. Ромске жртве кроз историју дале су пример истрајности једне популације, и показале како се након свих осуда, забрана, повреда људских права и форме идеје о човечности, и даље бива Човек. Данас, у процесу интеграције друштва, ми Роми као део социолошког поретка, стекли смо многа права и зато настојимо да их следимо уз многе инклузивне процесе, и то уз подршку не ромског становништва, са којима смо се кроз историју асимиловали, бивали прихваћени, али и одбачени. Сав потиснут бес, осећај кривице, немири и стид, процесима интеграције и инклузије, морају бити отклоњени ради целовитог друштвеног оздрављења, те тако стицања нових начина и начела припадности и спровођења промена. Свакодневно херојство Рома у борби за опстанак, главна су мотивација промене. Инклузивни процес Ромкиња, представља средство којима се генерално жене, као популација, доводе у фокус, па се тако указује на самој важности улоге жене у друштву и њених права. Интеграција и права Рома, не тичу се само ромске заједнице на територији одређене суверене државе, већ и самог постављања друштвених норми и друштвеног прогреса у глобалу.

У знак сећања на болно искуство, овај дан служи да потврди како се непромишљеност, геноцид и прогонски режим, не смеју поновити. Истрајност као главна компонента ромске културе симболише овај дан, као и чињеница да је упркос насилним режимима кроз историју, ромска популација успела да опстане и да живи у заједници са осталим становништвом, те тако допринела мултикултуралној и пацифистичкој идеологији.